JOVAN DIVJAK (OFICIR I DZENTLMEN)

Stranke, političari... Recite i Vi svoje mišljenje!

Moderator/ica: Chmoljo

JOVAN DIVJAK (OFICIR I DZENTLMEN)

PostPostao/la Fair Life dana 19/05/2005 05:53

Na temi "JOVAN DIVJAK ON LINE, PITAJTE GA NESTO"...

Toozla je napisao/la:
jebotenickname je napisao/la:Jovan Divjak u Armiji BiH je bio isto što i jedinica Meša Selimović u VRS.
Dakle ukras.
...za to treba kriviti nekog' drugoga.....ljudski gledano, Jovan je napravio veliku moralnu odluku u aprilu '92. ....poslusao je svoju savjest....svi koji se osjecaju kao veliko "S", veliko "B", veliko "H" to ne gumo skontati...


http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtopic.php?t=14446&start=75
_______________________________________________

A sad malo citanja ispod...

slika
Broj. 251 - 05.04.2002."]Jedna ruža za Jovana

slika

"Divjak, ne daj im da prođu", doviknuo je neko dok je Jovan Divjak posredovao pri izvlačenju Alije Izetbegovića iz četničkog zarobljeništva. Ta rečenica u sebi je imala sva očekivanja od vojnika kojem se vjerovalo. Rođeni Beograđanin, bosanski prvoborac, heroj, oficir, gospodin, Sarajlija… Jovan Divjak je simbolizirao borbu za Bosnu i Hercegovinu, onakvu kakva bi ona trebala biti. Zasmetao je onima koji su ovu državu vidjeli drugačije. Penzionisan je, iako je o vojsci i ratovanju znao više nego svi Izetbegovićevi minder-ratnici. Čin je vratio zbog onoga što su Vođini favoriti činili civilima. Ostao je tu, u gradu koji je branio. I dalje je heroj i general. Oficire, uostalom, ne čine činovi, a heroji se ne proglašavaju na stranačkim sijelima.

Pise: Vildana Selimbegovic

Upoznala sam ga mnogo prije nego što smo se prvi put sreli: na obroncima Sarajeva, tamo gdje su neki hrabri momci, njih i po trojica zaduženi za jednu pušku, čuvali linije odbrane skrivajući se iza posljednjih kuća. Ovdje se iz grada popeo samo Jovan Divjak! Ovu rečenicu fotoreporter Emil Grebenar i ja slušali smo sa isto onoliko poštovanja sa koliko su je teritorijalci, kako smo ih tada zvali, izgovarali: kada sam to napisala i nakon povratka iz Faletića, gdje je tamošnjem stanovništvu dat rok od 24 sata da se povuče iz svojih kuća, Jovan Divjak je došao da se zahvali novinarima koji odlaze na front?! On je pak svoje dnevne i noćne posjete braniocima pravdao potrebom da u tim prvim, najtežim danima, savjetom i razgovorom pokuša pomoći. I bio je neumoran - nerijetko je, tek što bi prošao kroz slalom od snajperskih hitaca, nadomak četničkih položaja pravio stoj na rukama.

Sem njega, u prvim mjesecima agresije borci su uživo imali priliku vidjeti još jedino Mustafu Hajrulahovića Talijana. Možda su i zato njegove posjete pamćene i prepričavane, a njegova uputstva - u tim trenucima zlata vrijedna - ponavljana poput zakletvi. Ne, nikada ih nije lagao niti im obećavao skori kraj rata: jedan je od rijetkih, ako ne i jedini koji nije vjerovao u spas s neba, zapadne intervencije i slična čuda. Bit će to duga i teška borba, ali nema dileme - pobjeda će biti naša!, znao je reći, duboko ubijeđen u ono što govori.

Poezija u maskirnoj uniformi
Pukovniče, nema šta da brinete: ovdje srpska noga kročiti neće! Koliko je samo puta nasmijao Sarajlije prepričavajući ovu vlastitu (ne)zgodu s linije: ovaj visoki oficir bivše JNA, rođeni Beograđanin, a borac za Sarajevo, sa svim svojim vojnim diplomama, činovima i porodicom, bio je dobrovoljac opsjednutog grada. U Dobrovoljačkoj je uredovao prilikom razmjene Izetbegovića, u Predsjedništvu je svakodnevno posredovao između građana sablaznutih ratom i ponekog bahatog branioca, na ulicama je umirivao penzionere, u Glavnom štabu Oružanih snaga okupljao intelektualce i primao strane novinare prijatno iznenađene njegovim francuskim, za razliku od ruskog kojeg su jedino natucali ostali oficiri, ili talijanskog kojim su se nekad i međusobno sporazumijevali narodni komandanti. Trenutke odmora provodio je recitirajući poeziju u Kamernom ili igrajući šah u prvim zemunicama nastalim na frontu.
Da postoji valjana ratna statistika, posve bi sigurno bio rekorder u broju saslušanih ljudskih sudbina: od Vječne vatre do Markala trebalo mu je skoro sat vremena - na tih stotinjak metara bilo je barem duplo više onih koji su mu htjeli nešto reći ili ga naprosto samo pozdraviti. U prvim anketama neprikosnoveno je čuvao vrh top-liste omiljenih: tu ljubav građana, poštovanje boraca, uglađeno ponašanje, obrazovanje i nadasve znanje, te potpunu nesklonost štabovima iza sedam čuvara - nadređeni su mu sve teže praštali. Ostao je nepokolebljiv, istrajno vjerujući u ideju Bosne i Hercegovine (nikada nije pisao skraćenicu - BiH), naoko neosjetljiv na sve što se dešavalo oko njega, samo još osjetljiviji na tuđu bol i tuđe probleme.

Za moj rođendan, 27. jula 1992, izveo me na položaje Armije BiH duž Šipa i Kobilje Glave. Domaćini, sretni što ga vide, pokazuju mu obližnji voćnjak objašnjavajući da su tu naši. Pronalazimo trojicu momaka, jedan od njih je s rukom u gipsu i među njima top. Kažu da su Ćelini i da su došli samo da ga probaju: Jovo bi da im objasni moguće posljedice, oni neće ni da čuju. Dva ispaljenja, niti jedan pogodak: zauzvrat, s Poljina, granate zasipaju kuće duž ulice 27. romanijske brigade. Jovo pomaže da se ranjenici smjeste u auto i ne zaboravlja da mi iz jedne bašte donese ružu. Rođendansku.

"Neću da razgovaram sve dok pukovnik Divjak ne prizna da je prešao na islam", bezobrazno ga je na aerodromskim pregovorima dočekao Milan Gvero. Dostojanstven i miran, kakav je u zvaničnim prilikama umio biti, pristojno je sačekao da rečenice tadašnjeg komandanta opsade Sarajeva budu prevedene oficiru UNPROFOR-a, a onda odgovorio: "Učinit ću to onoga časa kada Gvero siđe s drveta." I vratio se u Sarajevo: sutradan je i poslovično neutralnim unproforcima bilo neprijatno - zamolili su ga da u ime Armije BiH nastavi razgovor, preuzimajući zadatak discipliniranja suprotne strane.

Žrtvovanje vojnika
Upravo je discipliniranje bilo razlogom moga straha za Jovana: uoči prve ratne Nove godine, dobio je naređenje da ide u Hercegovinu. U to se vrijeme sukob Armije i postrojbi HVO-a već nazirao, sa Igmana su stizale kontroverzne vijesti - neke je hapsio Juka, druge Zuka, treće je tukao Mesar. Neko se dosjetio da Jovana pošalje u samo osinje gnijezdo: kada je pukla vijest da je uhapšen, činilo mi se da cijeli grad navija za njega.

Sa sobom je iz Parsovića donio pismo i hrpu papirića - vodio je dnevnik, zapisivao predano, kao i svakog drugog ratnog dana, i samo se načas uozbiljio dok je očima pokazivao ekipu čiji je zadatak bio da ga ukloni.

Na ovoj domaćoj sarajevskoj sceni, iz dana u dan bilo je sve teže: kada je prvog jula 1993. godine uhapšen Senad Pecar, tada zamjenik komandanta Desete brdske brigade Mušana Topalovića Cace, razoružana je kompletna jedinica obezbjeđenja dijela Štaba Vrhovne komande. Među njima i Vladimir, Divjakov sin, i Admir, sin Rasima Delića: obojica su uz batine ispitivani. Dan kasnije slušala sam raspravu oca i sina - Jovo je od Vlade tražio da se smiri. Učinilo mi se na tren da je On zaboravio sa koliko je žara Vladimir učestvovao u odbrani ovoga grada. Mnogo vremena kasnije upravo će zbog Cace i zločina koje je dio Desete brdske počinio nad sarajevskim nebošnjacima - vratiti svoj generalski čin. U međuvremenu je i penzioniran: zamjenik komandanta jedne Armije u čijem je nastajanju potrošio veliki dio sebe, o odlasku u mirovinu obaviješten je putem televizijskog ekrana.

Istine radi: za sve te godine predano je upozoravao na sve one male i velike stvari koje su kresale krila upravo toj Armiji Bosne i Hercegovine u koju je toliko vjerovao. Bilježio je, pisao izvještaje i pisma, valjda htijući da vjeruje kako su opsada grada i teški uvjeti i najveći razlozi za sporost i nerješavanje problema: 26. oktobra 1993, u danu kada se ta ista Bosna i Hercegovina obračunavala sa kriminalom u vlastitim redovima, i pred njegovim su vratima stajali naoružani stražari. Nije znao zašto su tu - i to, zapravo, i jeste i bio i ostao najveći problem te iste Armije. Tek satima kasnije, kad su mu unijeli dvije flaše vode, priznali su mu da ni oni ne znaju koga i od koga čuvaju, ali im se čini da je sprat niže u pitanju: tamo su bile kancelarije Sefera Halilovića, tada načelnika Generalštaba.

Priznajem: ne volim da se sjećam trenutaka kada sam se i sama osjećala poniženom zbog gesti domaćih vlastoljubaca kada je o Jovi riječ. Radije pamtim ono što mu nisu uspjeli oteti - prijatelje i poštovaoce koje je tokom rata stekao u ovom gradu i ovoj zemlji. Znam da je mnogima u srcu ostala njegova spremnost da otvori vrata onda kad je najteže, kad je kuća puna smrti a ukućani skrhani bolom. Znam ranjenike koji su dane računali po intervalima njegovih posjeta, znam mnoge majke koje djecu odgajaju uz njegovu nesebičnu pomoć. Znam, uostalom, toliko mnogo o Jovanu Divjaku da ne pristajem da to podijelim s drugima - hoću ljubomorno da sačuvam naše prijateljstvo i sve one silne zgode i nezgode. Ko bi se drugi uopće i sjetio da me više od sata čeka samo da mi kaže kako je otkrio frizera u Sarajevu i kako će me rado odvesti na šišanje. Super, ali ne treba mi šišanje, ja sam svojom kosom zadovoljna, uzvratila sam. Jovan se malo odmakao, valjda da me bolje vidi, i zaustavio prvog prolaznika: "Prijatelju, pogledaj dobro šta sve žena danas zove frizurom."

[quote="[size=134]Pismo prijateljima[/size] je napisao/la:
Dragi prijatelji sarajevski….

…Sabite, Gradimire, Safete, Grebo, Stjepane, Senade, Zdravko, Cigo, Bisiću, Dinko, Srđane, Trifunovu, Dizdareviću, Gegiću, Vildano, Kimeta, Želimove, Vladimire, Vero, saborci Muslimani i Hrvati i ini drugi prijatelji…

Od šestog aprila 1992. godine, nekima je zasmetalo i nije im ni do danas jasno, zašto sam ja, Jovan Divjak, stao u redove boraca za slobodu, teritorijalnu celovitost i nedeljivost Republike Bosne i Hercegovine.

Za ovih osam ratnih meseci, pratili su me od nepoverenja, sumnjičavosti i podozrenja pojedinaca, pa do pretnji ubistvom.

Napadi i optuživanja u sredstvima javnog informisanja, posebno poslednjih tridesetak dana, veoma su gnusna i uvredljiva, tako da se kvalificiram kao ekstra četnik s ekstremnim četničkim pogledima, optužujem se da održavam vezu s četnicima, da sam prodao Sarajevo, da zavađam muslimanski i hrvatski narod, da se bavim kriminalnim radnjama i tako dalje i tome slično. To su, u većini slučajeva, optužbe iz najdemokratskijeg tiska na svijetu iz nama prijateljske zemlje.

Dragi prijatelji sarajevski, znate me dobro, nisam bio, niti sam, niti ću ikada biti četnikom. Predaja Sarajeva, sic! Niko mi ne može osporiti pravo da se zajedno s vama, Muslimanima i Hrvatima, građanima Sarajeva i cele Bosne i Hercegovine, borim za njenu slobodu.

Pretnji se ne plašim, bole gnusne optužbe i uvrede, ali "dva prsta obraza" ne dam nikom. I dalje ću se boriti; niko mi ne može oduzeti to pravo da slobodno i srećno živim u Logavinoj ulici i šetam se Vilsonovim šetalištem.

Zahvaljujući mudrosti i dobronamjernosti pitomih ljudi uz obalu reke Neretvice, sklonjen sam privremeno od onih koji su nameravali da im poslužim kao moneta za potkusurivanje. Ovde je u toku postupak na razotkrivanju prljavih rabota pojedinaca koji su preprodavali naoružanje, municiju i vojnu opremu i direktno uticali na uspešnost borbe na ovim prostorima.

Na redu je vojni tužilac. Svako će dobiti prema "zasluzi". Armija Republike Bosne i Hercegovine je i u ovom slučaju pobedila.

Neće me pokolebati maliciozne i gnusne optužbe niti me izbaciti iz našeg jedinstvenog fronta borbe za suverenu Republiku Bosnu i Hercegovinu.

Srećni vam predstojeći praznici, prijatelji sarajevski, uz pozdrav

Smrt četnicima i neofašizmu!

Sloboda Republici Bosni i Hercegovini!


Vaš Jovan Divjak,

(Parsovići, decembar 1992)

građanin Sarajeva i državljanin Bosne i Hercegovine
[/quote]


[quote="slika
Broj 403 - 04.03.2005"]Intervju Dana: Jovan Divjak

Delić ide u Haag umjesto Mahmuljina

slika

Na početku rata bio je najomiljeniji oficir Armije BiH, da bi već krajem 1992. završio u zatvoru, a godinu i po kasnije dobio ponudu: ili penzija ili Pariz. Jovan Divjak je sve izdržao i ostao zamjenik komandanta Glavnog štaba Armije BiH. Država BiH mu ništa nije dala, a on je njezinom predsjedniku vratio generalski čin.

Pise: Vildana Selimbegović

DANI: Gospodine Divjak, niste bili na ispraćaju generala Rasima Delića u Haag: zašto?

DIVJAK: Razlozi su privatne prirode, ali mi je zasmetalo što je član Predsedništva Sulejman Tihić, sa Terzićem mislim, okupio izvestan broj oficira Armije BiH, generala, koji su bili, da tako kažem na službenom ispraćaju generala Delića u Predsedništvu. Postavlja se jednostavno pitanje: da li danas, posle toliko vremena, ostaju iste razlike: s jedne strane insistira se na odbrani BiH svih patriota, a kasnije se patrioti dele. Ako je reč o patriotama, bilo je mesto meni i mnogim drugima. Naravno, Deliću treba dati podršku, bez obzira na pet tačaka optužnice, ali Delić sam ne može da se brani, niti iko u BiH može braniti Armiju sa pozicije jednonacionalnog sastava. Armija BiH je bila multinacionalna. Pritom se postavlja i pitanje zašto postoje razlike u tretmanu između komandanta? Takav tretman Sefer Halilović nije imao - niti su ga ispratili, niti je ko razgovarao s njim na odlasku u Haag. Ali, tretman je različit još od smene Seferove.

DANI: Znate li da li je iko ko nije Bošnjak uopće pozvan?

DIVJAK: Onoliko koliko znam, ne. I ovo je potvrda da neko hoće da izbriše patriote BiH: kada mislim na patriote BiH, mislim na sve one koji nisu bili vezani direktno za vodeću stranku, za religiju… Video sam da nema Šibera, nema Šućura, nije bilo članova Predsedništva sem Ganića, gospođe Ljujić, Pejanovića, Komšića… Niko nije bio. A to nije ispraćaj bošnjačko-muslimanskog generala, tu je trebalo dati podršku čoveku koji je bio na čelu Armije BiH - na čelu multinacionalne armije.

DANI: Bili ste zamjenik komandanta tokom cijelog rata, ali ste bili i rijedak visoki oficir koji je ukazivao na probleme u toj istoj Armiji - od Mušana Topalovića Cace do islamizacije Armije o kojoj su govorili i većina tadašnjih članova Predsjedništva.

DIVJAK: Nisam samo ja ukazivao na probleme. Još od prvih dana mi nismo prihvatali nešto što je jednoznačno, mi smo - a ja insistiram na tome - onoga dana kada je formiran Štab Teritorijalne odbrane BiH imali multinacionalni sastav. Bilo nas je stotinjak: 18 posto Hrvata, 12 posto Srba i ostalo su, naravno, bili Bošnjaci. Tada se nismo delili po veri ili nacionalnosti, odazvali smo se Platformi Predsedništva BiH, a nije nas niko pozvao preko partije. Danas se sve ovo organizuje preko jedne partije. Nasreću, nisu svi patrioti u jednoj stranci, u jednoj religiji, nego ima ljudi za koje je religija BiH i partija BiH. Međutim, ovo što se dešava ovih dana pokazuje da sadašnja vlast, koja je nastavak prethodne, ne vidi svoje patriote nego vidi pripadnost svome narodu i svojoj religiji.

DANI: Htjela sam zapravo da Vas pitam kada je počeo drugačiji odnos prema Vama, kada ste shvatili da se odstupa od Platforme?

DIVJAK: Iskreno govoreći, ta Platforma nikada nije bila realizovana. Ne vezujući ništa za pokojnog Izetbegovića, meni je bilo upitno zbog čega on razgovara sa Bobanom i Karadžićem na kraju 1992. O čemu da pričaju: o podeli ili zaustavljanju rata?! Karadžić i Boban, kao isturene ideje ideologije Tuđmana i Miloševića, nisu želeli da se prekine rat. Znači, ušli su u pregovore da se Bosna podeli. Naravno, tad se već to primetilo, i Šiber i ja nalazili smo se često izvan tokova dešavanja, nismo prisustvovali važnim sastancima, nismo bili u prilici da damo svoje mišljenje… Pazite, kada su, tamo negde na početku rata, čak išle priče iza mene 'neće nas četnik da postrojava', nisam mislio da je to nešto tendenciozno. Kasnije se u to pretvorilo: tokom '94. i '95 bila je ideja da nas nekolicina iz Štaba budemo penzionisani, jer navodno Hrvati nas nisu hteli…

DANI: Kada ste Vi saznali za mudžahedine?

DIVJAK: Juna-jula 1993. godine, na jednom od sastanaka imali smo izveštaj Trećeg korpusa o grupi mudžahedina. Tada smo svi, nas 14 koliko nas je bilo sa Delićem, zahtevali od njega da se reši pitanje te jedinice, da uđe u sastav Armije BiH, da poštuje sve propise, zakone, da nikako ne sme ostati samostalna. Dalje šta se dešavalo zaista ne znam. Ovih dana, kada sam pročitao da je Delić potpisao naredbu o formiranju te jedinice, ispalo je da smo bili prevareni: bili smo protiv toga da se bilo kakva jedinica posebno formira. Pitali smo, uostalom, šta će nam, imali smo 200.000 pripadnika Armije u to vreme.

DANI: Da li se poslije, na sastancima u Štabu, pominjao odred El- Mudžahid?

DIVJAK: Na onim na kojima sam bio nikada više. Mogu reći jedno svoje iskustvo: imali smo kurs komandanata divizija u Zenici, a bilo je obilježavanje ramazanskog bajrama i želeo sam, u to vreme tu je bio i gospodin Izetbegović, da idem s njima u posetu Sedmoj muslimanskoj. Rečeno mi je: ne bi bilo dobro da ti ideš.

DANI: Ko Vam je to rekao?

DIVJAK: Moj drugar iz Tuzle, Ramiz Šuvalić. Međutim, ja sam bio u Sedmoj, također povodom praznika i nikakvih problema nije bilo. Kad sam ovo ispričao komandantu Brzini, on je rekao: Vi ste nama dobrodošli, vi ste nama drag gost.

DANI: General Brzina tvrdi da El- Mudžahid nikada nije bio u sastavu Sedme muslimanske…

DIVJAK: Njemu treba verovati, jer mnoge se stvari vezuju jedne za druge, pa se u štampi i među narodom često izjednačavaju te jedinice i dosta toga što nije bilo dobro - govorim iskustva iz štampe, a ne iz Armije - veže se za Sedmu muslimansku.

DANI: Gospodine Divjak, januara 1995. pet članova Predsjedništva je izdalo saopćenje protiveći se islamizaciji Armije BiH. Kako ste je Vi doživjeli, s obzirom da već tada u redovima Armije BiH ima znatno manje Srba i Hrvata?

DIVJAK: Kada danas čitamo knjige mnogih novopečenih generala koje pokazuju jednu pronacionalnu orijentaciju u vezi sa Armijom BiH, vidimo da isključivo tvrde kako su rezultati uspesi Bošnjaka. Jedan od generala, u svojoj knjizi o odbrani Sarajeva, govori da je već 1994. veliki broj Srba i Hrvata napuštao Armiju jer je u to vreme bio aktuelan Vance--Owenov plan, formiranje Republike Srpske i šta će oni da ostanu sa muslimanima - bilo je normalno da odu. Ovde dolazi jedna rečenica koja meni može izazvati neprilike: i pre godinu dana sam rekao da je bilo u jedinicama zatvora, ne govorim o logorima, zatvora u kojima su bez suđenja bili mnogi koji nisu bili Bošnjaci. Razlog je bio "da ne pobegnu", a u međuvremenu treba da se prisetimo kako se, ne znam po čijoj naredbi, upalo u brigadu Kralja Tomislava. Razoružana je i veoma se neprijatno i neljudski ponašalo prema ljudima. Šta hoću reći? Činjenica je da se bežalo iz Sarajeva, međutim bežali su i Bošnjaci i Srbi i Hrvati… Stvorena je danas lažna slika o tome ko je i koliko učestvovao u Armiji. Nije bilo lahko niti lagano biti dobar Bošnjak: znate šta se dešavalo, ljudi su na ulici zaustavljani, oni koji su se vraćali sa linije, pa su ih vodili na kopanje… Razlog da ni prema meni sve nije bilo u redu, prema Šiberu, Šućuru, Popoviću, Petroviću ili Rajku Mihajloviću je jednostavan: nije se imalo poverenja. Šta će on, zašto je ostao s nama, njemu je mesto tamo. Svakom je mesto tamo gde se opredelio, a ja sam se opredelio za odbranu BiH. Da to nije tako, ne bih bio na listi ratnih zločinaca: Srbi me optužuju, a dosje je u Haagu, za ono što se dogodilo 3. maja 1992. No, sve o čemu govorimo posledica je stanja sa kojim se krenulo '92, '93: na početku agresije, a uvek ću tvrditi da je to bila agresija, Bajram je protekao, da tako kažem, normalno, da bi se već sledeće godine tražilo da se u Štabu otvori mesdžid. U Štabu oko koga su bile najmanje tri džamije! To već nije bilo jasno ne samo nama "ostalima", već ni mnogim Bošnjacima. Uostalom, ja i danas srećem ljude, Bošnjake ako hoćete, koji su izuzetne rezultate postizali u Armiji, ali koji nikada ništa nisu rešili - zato što se nisu uključili u vladajuću stranku.

DANI: Tokom 1994. Izetbegović Vam je ponudio odlazak u Pariz, a i tada se govorilo o Vašoj penziji: kada ste penzionirani, pak, saznali ste to od prijatelja a ne od nadređenih. I čin generala ste javno vratili. Je li to sve građanski otpor?

DIVJAK: Ako me je neko pozvao 7. aprila 1992. trebalo je da me pozove i minutu pre penzije. Da, to je trajalo od 1994, kada je data ponuda - penzija ili Pariz. Nisam samo ja bio protiv toga: bili su i članovi Predsedništva i ostale kolege. Onog trenutka kada je Izetbegović postao predsednik države odlučio je da pošalje u penziju nas sedam. Što se tiče vraćanja čina, da - to je građanski protest. Obrazložio sam tri razloga: prvi je što je u međuvremenu jedan broj oficira Armije BiH bez nekakvog stručnog znanja i bez ratnih rezultata dobio taj čin. Ne može se igrati sa činom generala. Drugo, što je među takvim koji su proizvedeni u čin generala, po mojoj oceni, bilo onih koji su odgovorni za ratni zločin. Treće, ja od Armije BiH i države BiH nemam nikakvog papira sem odluke za penziju. I bolje što je tako: ovih dana sam pročitao da je 11 pripadnika jedinice El Mudžahid dobilo Zlatni ljiljan.

DANI: Gospodine Divjak, 13 godina od početka rata dva komandanta Armije BiH su u Haagu: kako smo, zapravo, od žrtve agresije postali strana u sukobu?

DIVJAK: To je sramota za vlast BiH, a zna se i koji deo vlasti. Kada govorimo o komandantu Deliću, treba reći da naši komandanti nisu bili samostalni. Delić je imao hrabrosti da kaže 2000., 2001., u jednom intervjuu, da je bio protiv deblokade 1995. Znam, preko ljudi koji su bili na tom sastanku sa gospodinom predsednikom, da je Izetbegović rekao: "Gospodo, pozvao sam vas da vidimo možemo li izvršiti deblokadu. Što se mene tiče moramo". A Delić je tek u intervjuu rekao "ja sam bio protiv". Tada nije. U svojoj knjizi Sjećanja gospodin Izetbegović je, obrazlažući tu akciju, napisao: još jedan neuspjeli pokušaj, jer nismo znali čime raspolaže agresor i nismo imali artiljerijsku podršku. Pa to znamo od prvog dana otkad se krenulo u odbranu BiH! Dakle, ja mislim da je komandant morao biti drugačiji u onom delu što je profesija. Jednostavno, bio je poslušnik. Naši su komandanti bili poslušnici. To je sad interesantno da svi izjednačuju žrtvu i agresora: ne, nismo izjednačeni. Za Armiju BiH nikada niko nije rekao da je izvršila genocid, a za Vojsku RS-a to je jasno definisano, više puta. Milošević je zato u Haagu. Nijedan naš komandant se ne optužuje za genocid, za mržnju, za političko organizovanje genocida, optužuje se za ono što je po zakonima ratnog prava odgovornost.

DANI: Optuženi su zbog toga što su znali za zločine a nisu ih sankcionirali. A imali su šansu.

DIVJAK: Pazite, ne mogu da prihvatim tako prljavu odbranu sebe samoga, mislim na ovo što se dešava sa Seferom Halilovićem, i sve prebacim na nekog drugog. Desio se incident u Grabovici, prenio sam organima bezbednosti i ne znam šta je dalje bilo. Tu je problem. Naša nedaća je u tome što nije preduzeo mere, a bio je u mogućnosti. Vratimo se na rečenicu iz 1993: jedini dokument u Izetbegovićevoj knjizi Sjećanja jeste moje pismo. Govorimo o Caci. I on kaže, dao sam da se proveri ovo pismo, priznajući da je deo činjenica potvrđen. Ali zašto je čekao od maja do septembra?

DANI: Možemo li se složiti da je država BiH…

DIVJAK: …jedina koja je u ovom okruženju bila napadnuta od Srbije, Hrvatske, Crne Gore. Da je jedina vlada koja je preduzela mere Vlada BiH, ali nedovoljno konzistentno. Prva je kazna bila zbog ubistva fratara, ali to je sve bilo na neki način da se tenzije prema Bosni spuste. Naši su borci dobijali deset godina za vreću krompira, a neko pet za ubistvo. Počelo se sa rešavanjem problema Kazani: ali ni tu nismo ostali dosledni. Tu je problem naše vlasti. Ja dok imam pameti tvrdit ću da smo preživeli agresiju i okupaciju JNA. Ali, optužujem politiku BiH što je dozvolila da komandanti, časni ljudi idu u Haag. Novine pišu: Delić se predao. Delić se nije predao, on nije uhapšen. To je predaja vlasti. Kako će sutra Ganić da se pravda? Pa Delić ide u Haag umesto Mahmuljina. Pogledajte nas: Delić odgovara zbog Mahmuljina, a Mahmuljin njega isprati.

Izetbegović i ja

Moja dva minuta
- Nisam baš nikad bio u prilici da me gospodin Izetbegović nešto pita, da traži moje mišljenje. Druga je priča o smeni Sefera i dolasku Delića: jednostavno je stavljen papir, pročitaj, imaš dva minuta. Na tom papiru je to bilo i ja sam rekao da je to nepotrebno. Nikad nismo razgovarali duže od tri ili pet minuta. Izuzev kada se on pripremao da Vijeću Kongresa bošnjačkih intelektualaca objasni šta se to dešavalo u Armiji. Pa i tad je rekao: Divjak je napisao da nisu samo stradali Srbi i Hrvati već i Bošnjaci. Činjenica je da su stradali i dobri Bošnjaci, oni koji nisu ušli u tokove ideologije…

U zatvoru

Sefer je tražio da se vratim
- U nekom objašnjenju Hakalovića, komandanta brigade Neretvica, o mom zarobljavanju, bilo je tvrdnji kako su me sakrili od Hrvata. Međutim, ima jedna stvar koja me tada iznenadila: dok sam bio u zatvoru, niko nije svratio do mene. Sefer je insistirao da se što pre vratim, ali drugi nisu… moj drug Bilajac, da ne govorim o Kariću, pokojnom Pašaliću, Begiću… Da, pitao sam gospodina Izetbegovića zašto sam tada uhapšen i on mi je rekao: u to vreme, podaci o tebi nisu mi bili sasvim jasni, svašta se pričalo. Nisam baš nikad bio u prilici da me gospodin Izetbegović nešto pita, da traži moje mišljenje. Druga je priča o smeni Sefera i dolasku Delića: jednostavno je stavljen papir, pročitaj, imaš dva minuta. Na tom papiru je to bilo i ja sam rekao da je to nepotrebno. Nikad nismo razgovarali duže od tri ili pet minuta. Izuzev kada se on pripremao da Vijeću Kongresa bošnjačkih intelektualaca objasni šta se to dešavalo u Armiji. Pa i tad je rekao: Divjak je napisao da nisu samo stradali Srbi i Hrvati već i Bošnjaci. Činjenica je da su stradali i dobri Bošnjaci, oni koji nisu ušli u tokove ideologije…[/quote]
HVALA TI JOVANE !!
Zadnja izmjena: Fair Life; 19/05/2005 12:29; ukupno mijenjano 1 put/a.
Avatar
Fair Life
 
Postovi: 14293
Pridružen/a: 02/03/2004 01:00

PostPostao/la Toozla dana 19/05/2005 06:08

...Jovo je moralna gromada...upoznao sam ga jula '92. u tek deblokiranoj Dobrinji....svaka mu cast....
Toozla
 
Postovi: 3237
Pridružen/a: 07/12/2004 03:12
Lokacija: Sarajevo_USA

PostPostao/la Fair Life dana 19/05/2005 06:10

Toozla je napisao/la:...Jovo je moralna gromada...upoznao sam ga jula '92. u tek deblokiranoj Dobrinji....svaka mu cast....

Gromada je malo...

Cika Jovo je moralna planina koja je nadvisila sve bosanske vrhove.
Avatar
Fair Life
 
Postovi: 14293
Pridružen/a: 02/03/2004 01:00

PostPostao/la earth-simulator dana 19/05/2005 07:51

:zzzz:
earth-simulator
 
Postovi: 73
Pridružen/a: 12/05/2005 13:25

PostPostao/la Fair Life dana 19/05/2005 07:55

@ earth-simulator

Procitaj Jovanovo pismo prijateljima... i imaces objasnjenje iz prve ruke.
Avatar
Fair Life
 
Postovi: 14293
Pridružen/a: 02/03/2004 01:00

PostPostao/la Nenadv24 dana 19/05/2005 14:28

Za Šešelja se još ne zna tačno šta je. Neki tvrde da je Hrvat ali mnogi govore da je Srbin. Poznato je da su svi koji su prešli sa svoje vjere na drugu postali veliki nacionalisti te druge nacije. Primjer je Šešelj. Nešto zanimljivo sam pročitao prije neki dan. Naime predsjednica srpskog lobija u američkom senatu zove se Melisa Luburić. Znači postoji velika mogućnost da su Luburići bili Srbi koji su prešli na katoličanstvo da bi zatim postali veliki hrvati a jedan od njih u ww2 je bio i poznati mesar iz Jasenovca Maks Luburić. Martinovići su Crnogorci a sada su Hrvati i istovremeno veliki nacionalisti.
Nenadv24
 
Postovi: 941
Pridružen/a: 07/03/2005 15:07

PostPostao/la Zadig dana 19/05/2005 14:55

Nenade, Seselj nije ni srbin ni hrvat.
On je KRETENSKE nacionalnosti, DEBILNE vjeroispovjesti.
:oops:


Cika Jovo, jer COVJEK!!!!!!!!!!!!
Zadig
 
Postovi: 5782
Pridružen/a: 25/02/2005 20:39
Lokacija: British Columbia

PostPostao/la dinash dana 19/05/2005 14:57

Nenadv24 je napisao/la:Za Šešelja se još ne zna tačno šta je. Neki tvrde da je Hrvat ali mnogi govore da je Srbin. Poznato je da su svi koji su prešli sa svoje vjere na drugu postali veliki nacionalisti te druge nacije. Primjer je Šešelj. Nešto zanimljivo sam pročitao prije neki dan. Naime predsjednica srpskog lobija u američkom senatu zove se Melisa Luburić. Znači postoji velika mogućnost da su Luburići bili Srbi koji su prešli na katoličanstvo da bi zatim postali veliki hrvati a jedan od njih u ww2 je bio i poznati mesar iz Jasenovca Maks Luburić. Martinovići su Crnogorci a sada su Hrvati i istovremeno veliki nacionalisti.



fas-cinan-tno :zzzz:
dinash
 
Postovi: 2017
Pridružen/a: 03/10/2002 00:00
Lokacija: ljubljana

PostPostao/la dinash dana 19/05/2005 15:00

i ja sam procitao nesto zanimljivo nekidan ...

An eye, for example, can distinguish 15-20 million colours, while the figure for a screen is somewhat lower at 10-15 million. It is even lower in printing. On coated paper approximately 6,000 colours can be shown, and on uncoated around 4,000. On the other hand, the eye can be deceived into perceiving the image as identical to the original, and this is something that well-executed image processing can effectively help achieve.

slika
dinash
 
Postovi: 2017
Pridružen/a: 03/10/2002 00:00
Lokacija: ljubljana

PostPostao/la Zadig dana 19/05/2005 15:05

Fair, jos jedanputa HVALA TEBI sto postiras dobre textove u pravo vrijeme!

Fair, generale!
:D
Zadig
 
Postovi: 5782
Pridružen/a: 25/02/2005 20:39
Lokacija: British Columbia

PostPostao/la DonDavudes dana 19/05/2005 15:29

dokle smo sa tim prebrojavanjem krvnih zrnca
:sad: :roll: :sad:

PS. jovo je tito :oops:
DonDavudes
 
Postovi: 833
Pridružen/a: 09/12/2003 01:00
Lokacija: sarajevo

PostPostao/la Zadig dana 19/05/2005 16:36

oblachcih, ili mozda magla
:D :D :D :D

:lol:
Zadig
 
Postovi: 5782
Pridružen/a: 25/02/2005 20:39
Lokacija: British Columbia

PostPostao/la bosniaque dana 19/05/2005 18:16

dobar je divjak!
bosniaque
 
Postovi: 1011
Pridružen/a: 16/04/2004 01:04
Lokacija: CH

PostPostao/la Frutek dana 19/05/2005 18:26

Svaka čast Jovanu, insanu, gospodinu i jednom od najvećih ratnika Bosne.
Hvala mu na svemu za šta je smogao snage u najtežem periodu u istoriji naše zemlje.
Frutek
 
Postovi: 1218
Pridružen/a: 22/01/2005 02:39

PostPostao/la adminisrator dana 19/05/2005 18:57

:D Jovo ne zna gdje je supalj!!! :D:D:D:D:D

on je bio najobicnija marioneta-i fazan za pokazivanje strancima...

ne mogu ne priznati da je bio utopista i "romanticar", ali za nagradu je popio
dovoljno samara od SDA vrhuske i Alijice (sto ce reci od samih SDA glasaca - koje je nesebicno "branio" :D:D )
sto trazio - to i dobio....

Jednom je izjavio da nikad nece zaboraviti ovu recenicu i da je tada prvi put vidio sta se ustvari desava u njegovom okruzenju.....:"Radite ono sto sam vam rekao....Samo ROKAJTE!!!"....(na drugom dijelu teksta)

slika

slika
adminisrator
 
Postovi: 3
Pridružen/a: 16/05/2005 17:10

PostPostao/la Toozla dana 19/05/2005 19:30

@adminisrator
...nick sve kazuje.... :D
Toozla
 
Postovi: 3237
Pridružen/a: 07/12/2004 03:12
Lokacija: Sarajevo_USA

PostPostao/la Toozla dana 19/05/2005 19:36

@adminisrator
...nick sve kazuje....

:D :D :D
Toozla
 
Postovi: 3237
Pridružen/a: 07/12/2004 03:12
Lokacija: Sarajevo_USA


Natrag na Politika

Online

Trenutno korisnika/ca: / i 3 gostiju.